Извори

„НАЦИОНАЛНА РЕВИЈА” У ТАКОВСКОМ КРАЈУ
Трагом рађања модерне Србије
Колико су Орашац, Вишевац или Топола важни за Карађорђевиће и Први српски устанак, толико су села у горњомилановачкој општини имала значај за Обреновиће. Тамо где је будући књаз провео своју најдужу предустаничку ноћ, тамо где је свети Сава чудотворним штапом из стене лековите воде будио, тамо где се Вук Караџић потресен лепоти нове цркве дивио не знајући да ће у њој бити гроб његове кћери – боравили су наши репортери

Пише: Влада Арсић

Свега десетак километара од Горњег Милановца, путем који крај Бруснице кривуда ка Равној гори и подмаљенским селима, простире се Таково. О месту на којем су Срби у XIX веку по други пут дигли устанак против Турака, наравно, зна се штошта. Писано је о томе у разним списима, помињало се и у пригодним говорима, али се до њега, руку на срце, тешко стизало. Као да је тих пар хиљада метара, колико га дели од Ибарске магистрале, вазда било препрека за оне који би ка мору журили, или би за српску историју слабо марили.
Путујући кроз овај крај, репортери Националне ревије посетили су најпре Враћевшницу, манастир на обронцима Рудника, на путу од Горњег Милановца према Крагујевцу. У задужбину великог челника Радича Поступовича стигосмо пред саму вечерњу, у време када посете и нису најпожељније. Затекосмо ужурбано сестринство, жагор и вреву. Као у кошници, монахиње су журиле да заврше своје послушаније и да се потом, на миру, препусте молитви. Ипак, дочекаше нас како доликује. Послужише нас кафом, ракијом, слатким од шумских јагода и као лед хладном изворском водом. Попричасмо о манастиру, а онда нас разговор одведе и до оне давне ноћи коју је, према предању, уочи проглашења Другог устанка у Такову, Милош Обреновић са својим људима провео управо овде. Договор о буни је већ био постигнут, преостало је само да се сутрадан, пред народом, то и обелодани.
О чему ли је тада размишљао млади војвода? Да ли му је то, како слутимо, била једна од најдужих у животу?

УСТАНАК, КРАЈ И ПОЧЕТАК

За Милоша је Враћевшница одувек имала посебан значај. По речима монахиње Гавриле, наше домаћице, жеља му је била да овде прикупи све Обреновиће. Најпре је пренео тело своје мајке, а затим је у њеној порти сахранио и неколико своје још недорасле деце. Нажалост, није му се дало да попут доцнијих из лозе Карађорђевића, овде направи својеврсни маузолеј. Остадоше Обреновићи расути широм Србије, од Крушедола до Раковице, од Београда до Бруснице. Још нешто Враћевшницу чини посебном и судбоносном. Кажу да је у њеној порти Карађорђе сакупио народне главаре да би им саопштио одредбе тек склопљеног Букурештанског мира. Не беше тај мир срећан по Србе, Турци убрзо сломише устанак, али је судбина хтела да се са истог места, само две године касније, барјак слободе поново развије.
На Цвети 1815, у зору, Милош је на коњу кренуо ка Такову. Он на коњу, а ми за њим, два столећа касније, аутомобилом. Колико се само Таково разликује од Орашца, свог вечитог ривала на никад исписаној лествици историјских места и догађаја! Нема овде ни шума, ни јаруга, ни скривеног погледа, ни сигурног упоришта. Ни бојазни, ваљда, да ће устанике ко опазити или да ће их у славном науму спречити. Сумњамо да је тада, у муци и магновењу устанка, ико примећивао оно што ми данас са усхићењем гледамо. Свуда у недоглед се пружа лепота Божја, бујају потоци и воћњаци, њиве, ливаде и пашњаци. Људи је некако мало, али, ако негде свратите, свуда ће вас широк осмех дочекати. Претераног блага немају, али ће са вама радо и чиста срца поделити оно што је Бог дао и родна година понела.
Црква брвнара пред којом смо се обрели потиче с краја XVIII века. Подигнута је на брегу изнад села, окружена високом травом, старим храстовима и још старијим надгробним споменицима. Врата закључана, сталне службе нема, али Љубиша Милић, парох овдашњи, каже да се десетак пута годишње, на Тодорову суботу, Цвети и друге празнике, у њој и данас одржава света литургија. Народ се овде сакупи, Господу се помоли и причести, а онда се, обичај је, упути и стотинак метара ниже, до места где се Срби по други пут на османлије дигоше.

О ДВОРЦИМА И ПРОЛАЗНОСТИ

Ако сте на екскурзији или сте члан неке организоване групе, можда ћете ући и у зграду некадашње школе, задужбине краља Александра Обреновића, данас претворену у Музеј. Нажалост, ако сте сами и ненајављени, што се нама догодило, врата музеја обично неће имати ко да отвори, па ћете остати ускраћени за најзанимљивије детаље из историје овог краја.
Срећом, пред продавнице крај пута сретосмо и Љубишу Јовановића, колегу из Таковских новина, који овде живи од рођења. О прошлости Такова зна, пуно је о томе и писао. Да би о томе ишта прозборио, постави нам и један услов. Морамо, најпре, да му у кућу уђемо, његов препек да пробамо, па ако нам и тада буде до приче, радо ће нам изаћи у сусрет. Такав је, каже, овдашњи адет, па нема смисла да се даље прегањамо. А уз ракију, зна се, и прича ће некако лакше потећи. У мноштву занимљивих прича и легенди, посебно нас је заинтересовало мало познато предање о срушеном дворцу Обреновића.
– Дворац у Такову је грађен по жељи краљице Драге Обреновић, а народ је кулучио, кукао и проклињао – прича Јовановић. – Измучени и осиромашени људи су довлачили материјал са свих страна: камен и песак са Мораве, креч из Драгачева, грађу са Златибора. Када је завршен, септембра 1902, дворац је имао 36 просторија, билијар салу, бројне салоне... Краљевски пар је присуствовао отварању, али у њему никада није преноћио. Драга и Александар су наредне године убијени, а после њихове смрти о дворцу се више нико није старао. Имовина је разношена, узимана, продавана и препродавана, да би 1917. зграда коначно нестала у једном пожару. Од некадашње раскоши остала су само сећања, понеки камен и једна пожутела фотографија.
Док гледамо ледину на којој се налазила велелепна грађевина, помишљамо: да је овај дворац неким случајем у Шкотској изграђен, или на Лоари, данас би, с патином историје и легенде, био стециште туриста из целог света. Овако...
Пут настављамо ка Савинцу, четири километра удаљеном засеоку села Шарани, за који Јовановић рече да га свакако морамо посетити. А тамо ћемо већ схватити зашто.

СВЕТИ САВА И ЛЕК-ВОДЕ

По народном веровању, овим крајем је у XIII веку прошао и свети Сава, с намером да на оближњем брду Главица освешта нови, тек саграђени манастир. Јашући коња стигао је и до речице Дичине, где је застао задивљен лепотом малог речног водопада. „Нека ова лепота буде чудотворна”, рекао је свети Сава и својим светитељским штапом ударио по масивној стени из које је прокључао извор бистре, хладне воде. Истовремено, Савин коњ је предњим ногама урезао дубоке отиске у стени који се, тврде упућени, при ниском водостају и данас могу видети. Након освећења манастира и богослужења, свети Сава се са народом вратио до Дичине, освештао извор и богојављенску водицу.
Сличних народних предања о светом Сави и изворима има и у другим српским крајевима. Па ипак, чињеница је да Дичина обилује лековитим изворима. Најпознатији су Млачац и Светиња, извори у близини цркве, које народ назива и Савиним изворима. Испитивања су показала да вода садржи чак 23 хемијска елемента, а регистарске ознаке пристиглих аутомобила из Краљева, Чачка, Милановца, Београда и других градова показују да она заиста помаже, или људи верују у њену делотворност. Мештани кажу да људи долазе чак из Новог Сада, купају се, умивају и односе воду. Верује се да Светиња помаже код очних болести, а да вода са извора Млачац регулише крвни притисак, отклања реуматске болове и умирује нервне болеснике. Додуше, када чујете жубор реке, удахнете ваздух пуним плућима и погледате шуму око себе, верујемо да нервоза нестаје и без чудотворне воде.
Другу причу, по свему судећи истинитију, чули смо од Миливоја Здравковића, мештанина и такође доброг познаваоца прошлости овог краја. Прича вели да су кнез Милош и његов  старији брат Милан једном приликом овде сели да одморе. Дивили су се лепоти места, па ће у једном тренутку Милан рећи:
„Вала, Милоше, када би ми Бог дао да стечем новаца, бих овде, на овом лепом месту, код ове воде, цркву начинио.”
Војвода Милан Обреновић је умро у време Првог српског устанка, а Милош је дуго у себи носио речи свога брата. Када је престало ратовање и када је извојевана слобода Србије, одлучио је да на овом месту сагради цркву задужбину, брату Милану за душу.

У СПОКОЈУ ЗАДУЖБИНЕ

Милошева задужбина је завршена и освештана 1821. године, а убрзо је постала и породична гробница Обреновића и Вукомановића, породице кнегиње Љубице. У гробници испод цркве, између осталих, почивају Обрен Мартиновић, отац војводе Милана и први супруг Милошеве мајке; Круна, супруга господара Јована Обреновића; Радослав и Марија, родитељи кнегиње Љубице, и други чланови две породице. Међутим, пажњу посетилаца ће највише привући гроб Мине Вукомановић, кћери Вука Караџића и удовице Алексе Вукомановића, професора историје српске књижевности и филологије на београдском Лицеју, иначе блиског рођака пресветле кнегиње.
У порти цркве се може видети и дрвена звонара, стара скоро два века, и неколико чардака чија сврха ће, верујемо, многима бити непозната. А реч је, заправо, о некадашњим дрвеним зградама подизаним од стране имућнијих породица да би у њима остављали ствари или примали и чашћавали пријатеље и рођаке. Најчешће су имале две просторије, једну у приземљу а другу на спрату. Поседовање чардака у црквеној и манастирској порти је био важан статусни симбол. Занимљиво је, међутим, да ови чардаци никада нису били предмет деобе, односно да су увек били својина свих чланова породице.
Осим људи који долазе због лековитих извора, ретких авантуриста, ловаца и риболоваца, најчешћи посетиоци Савинца су викендаши из Горњег Милановца. У општинској туристичкој организацији верују да би овде могли привући знатно већи број гостију. Десетак прелепих викендица, са уређеним травњацима и малим базенима, које смо видели уз леву обалу Дичине, биле би, за почетак, више него пристојан смештај. Међутим, биће потребно доста труда и елана  туристичких радника да се ово место, заслужено, афирмише на прави начин.

***

Грм
На подручју историјског спомен-комплекса Другог српског устанка данас се може видети само пар споменика, уређени травњак, избетониране стазе са канделабрима, копија заставе из устаничких дана и Таковски грм. Додуше, осушено стабло није запамтило Милоша и његове устанике, јер га је овде, 1867. године, на месту некадашњег храста, пресадио кнез Миахило. Желео је, кажу, да овај самоникли грм настави живот свог чувеног претка, а мештани тврде да је листао све до 1992. године.

***

Богу и победи у славу
Према још једној легенди, чак је и подизање цркве на Савинцу у вези са лековитошћу извора. Наиме, предање каже да је део војске, након подизања устанка и полагања заклетве, кренуо овим путем ка Љубићу. Кнез Милош се овде умио и напио воде са извора, па прилегао под великим јасеном да се одмори. Када се пробудио, рекао је: „Е, браћо, мени ова вода поможе те оздравих, јер ми већ неколико дана није било добро. Ако Бог да те победимо Турке, ја ћу овде сазидати цркву, Богу и нашој победи у славу.”

***

Вук и Мина
Почетком лета 1820. цркву на Савинцу, још незавршену, посетио је и Вук Стефановић Караџић који је, кажу, просто остао без речи. Толико га је опчинила лепота светиње, као и природа у њеној околини, да је у својој бележници записао и ове речи: „Савинац у нахији рудничкој, на лијевом брегу реке Дичине, близу планине Рожањ, на прелепом, романтичном мјесту”. Тешко да је могао и слутити да ће много година касније, баш у тој цркви која га је засенила својом лепотом, вечни покој наћи и његова кћи, српска сликарка и песникиња Мина Вукомановић.